Грађевина која данас доминира градом свакако је зграда Кајмакамија, данас „Бела голубица“. Подигнута је 1909. године за потребе сјеничког мутесарифлука и нововарошке кајмакамије. У згради је био смештен турски суд, тусрки јавни тужилац, турска пореска управа и др… Она предстваља раритетни бисер исламско-отоманске архитектуре.
Између два рата имала је традицију забаве, после другог светског рата била је седиште општинске управе, а данас је чувар историје, културе и знања: у њој је смештена градска библиотека и Одељење Народног музеја Ужице.
Црква Свете Тројице у Новој Вароши грађена је између 1857. и 1869. године. Подигнута је средствима тадашње црквено-школске Општине Нова Варош и прилозима становништва. У списима наилазимо и на податак, да је за изградњу храма тадашња турска власт дала 10 хиљада гроша. 1870. године, кубе на храму се срушило па је поново подигнуто 1873. године, када је црква и освештана.
То је једнобродна грађевина са правоугаоном основом и полукружном олтарском апсидом. У каменим темељима цркве узидани су антички (римски) остаци.
Унутрашњост храма није живописана, иконе на иконостасу потичу из времена градње цркве. Царске двери приложио је Милан Обреновић, српски кнез. Икона Богородице са дететом – Умиљење, стављена је под заштиту државе.
Прва џамија у Новој Вароши подигнута је на потесу где се данас налазе школе. Почетком 16 века саградио ју је Перван-бег. Данашња џамија саграђена је у периоду од 1887. до 1895. године и подигнута је од прилога грађана и великог прилога Махмут-бега Бајровића, најбогатијег и најутицајнијег Пљевљака тог доба.
Џамија има правоугаоуну основу, покривена четворобродним кровом, који је првобитно прекривала шиндра, а касније је стављен цреп. Зидана је од ломљеног камена па потом омалтерисана. До Другог светског рата имала је дрвени минарет који је касније замењен минаретом од бетона.
У селу Кућани, засеок Пета на обронцима Муртенице налази се једна од најстаријих цркава брвнара овог краја. Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице, стављена је под заштиту државе и проглашена је за непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја.
Предања кажу да је овде или у близини постојала црква још у 11 веку и била посвећена Вазнесењу Христовом. Историчар Милан Ђ. Милићевић бележи да је црква обновљена 1772. године и наводи један турски документ којим се та обнова одобрава. Велики број аутора настанак цркве везује за 1780. годину, када су настале и царске двери, рад Симеона Лазовића. Зна се да је црква обновљена 1832. године, уз помоћ београдског митрополита Михаила, када је дограђена припрата.
Скромног ентеријера и димензија, ова црква брвнара има све елементе сакралне православне грађевине: ентеријер је подељен на олтарски простор, наос и припрату, иконостас има два пролаза који воде у олтарски простор. Треба посебно истаћи већ поменуте царске двери, рађене у позлаћеном дуборезу са представом сусрета између Богородице и арханђела Гаврила, преовлађује комбинација црвених и плавих тонова.
На пропланку Златара, у селу Радијевићи свештеник Василије Пурић саградио је 1808. године, храм посвећен Покрову Пресвете Богородице, Свете Тројице, цркву брвнару. Црква, са каменом апсидом саграђена је у облику старовлашке куће са намером да сакрије намену од Турака. Заједно са непосредном околином под заштитом је државе и проглашена је за непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја.
Пет икона ове цркве, рад Андрије Раичевића, стављено је под заштиту државе. Икона Исуса Христа, икона Богородице са Христом, икона апостола Петра и Павла, икона Светог Ђорђа и икона Светог Архангела Михајла, све су једнаких димензија, сликане на црвеној позадини техником темпера на дрвету. Поред њих је и икона Светог Николе, рад Симеона Лазовића.
Село Штитково, смештено испод Златара, у уској долини коју ствара река Тисовица и њен извор Врело, са три стране је окружено брдима.
Село красе још увек сачуване старовлашке куће које су изграђене крајем 19. века, најстарија кућа саграђена је 1882. године. Још увек добро очувана је и стара школа која је саграђена 1887. године. Са својом архитектуром село Штитково као да је замрзнуто у времену.
Центар села Штиткова је добро које ужива претходну заштиту према Закону о културним добрима.
У центру села је црква посвећена Благовештењу Пресвете Богородице. Црква је подигнута на месту где је некад био манастир, који је подигао патријарх Гаврило Рашковић 1655. године. Манастир је порушен 1813. године од стране Турака када је кнез Максим Рашковић из Штиткова пришао устаницима и дигао стари Влах на буну. На месту порушеног манастира подигнута је данашња црква. Изградња је започета 1857. године, на иницијативу попа Сима Чакаревића који је успео да добије дозволу од турских власти за обнову храма. Црква је освештана на Благовести 1868. године, а последња обнова храма била је 2018. године. Иконостас су радили мајстори Дебрани, а иконе су рад породице Лазовић из Бијелог Поља.
Прва истраживања села обављена су почетком педесетих година ХХ века због изградње акумулационог језера на реци Увац. У атару села утврђено је постојање више археолошких локалитета из праисторије, антике и средњег века. Током јула 2003, у организацији Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, отпочета су заштитна археолошка истраживања на локалитету Гробљаница, јужно од данашњег гробља, а западно од зграде основне школе. Ископавања су била условљена намером у месној заједници села да се нов црквени објекат сагради на простору на ком се почетком ХХ века налазила црква брвнара.
На локалитету су пронађени надгробни споменици типа стеле, вотивни споменик типа аре, фрагментовани споменици, фрагментовани средњовековни стећци и делови архитектонске пластике. Приликом ископавања откривени су остаци темеља мање грађевине, односно цркве брвнаре подигнуте почетком ХХ века.
Територија села Радоиња, као и простор зпадне Србије, налазила се у источном делу римске провинције Далмације, а након Диоклецијанове реформе припала је новооснованој провинцији Превалис.
.